Зашто, мајко?

Зашто, мајко?

Зашто, мајко?

Зашто чупаш младо воће,

зашто не даш да се родим,

када остариш ко ће по том свету да те води.

Зар од мене имаш штете,

зар не чујеш моје крике,

ја сам мајко твоје дете, ја сам слика твоје слике.

Човек тежи својој слици,

за опстанак бој се бије,

не знаш да су на клиници убијене три Србије.

Видиш ме на ултразвуку,

ломе кости и прстиће,

главу, груди, ногу, руку, убијају живо биће.

Ја сам мајко Божје дело,

ја сам мајко клица света,

мој кревет је твоје тело, моја кућа је планета.

И кад једном будеш сама,

неће цвеће да ти цвета,

сећаћеш се у сузама нерођеног свог детета.

Тада мајко бићу птица,

мртвом руком миловаћу сузе с’ твог светлог лица

и од туге заплакаћу.

Убила си мајко мила много славних великана,

место њих из твог крила изникла је сува грана.

На капији раја стоји да је дете сунце света,

у космосу не постоји ништа лепше од детета.

Аутор: проф. др Марко Младеновић

Преузето са Блога: Изнад Истока и Запада